Okuraži se rit!

Ne znan koliko vi razumijete ove moje osvrte na dijalektu. Nemojte me krivo shvatit, ali dijalekti u ovoj lipoj našoj državi su toliko različiti pa se nekad zamislin koliko je judi koji ovo uopće razumiju. Iman van ja jednu krasnu priju iz Ogulina i jedan vikend odvede ona ovu dalmatinku u meni u Ogulin. Što očekivat? “Odakle si ti? Kako to pričaš? Kakav je to jezik? Amo mi radije pričat na engleskome, ne mogu te ja ovako ništa razumit!” Evo opet san ja to na svon dijalektu napisala, a što ću od sebe kad ga toliko volin. Posebna je to jubav. Uriže ti se u krv i ne može ti to niko oduzet niti prominit osjećaj koji te veže doli. Kad vidin to more, kad onako lipo zamiriše, pa me obuzme osjećaj pripadnosti, moje je. Sve je to u jednon ta Dalmacija. Pita me opet drugi prijatelj: “Što ti vidiš u ton moru, što ti fali u Zagrebu?” Ma daleko od toga, ne fali meni ništa. Lipi ja život iman ode. Samo kako ću ja njemu, koji nije tamo odrasto, objasnit cili taj koncept koji sačinjava Dalmaciju, da to nije samo more, to je sve to skupa u jednon, samo san ja jednostavnije to predočila ko more. Taj mentalitet, to podneblje, more, krš, vinova loza, baština, masline, ljekovito bilje, ta lagodnost življenja, ta klima. To nešto u zraku. Sve to čini i mene samon. Dalmacija.

Nije ni čudo da je Smoje na temelju Trpnja i trpanjskog mentaliteta napiso “Malo misto”. Ma sve van je tako kako je napiso, i tarmano, i ludo, i snervaju te, i ko u svakon malon mistu svi sve znaju, a opet te ne može ništa tako nasmijat kad vidiš kakvih sve škeraca ima tamo, i kad lito provodiš tako da samo pribaciš šugaman na rame i ideš kafa-plaža, plaža-kafa, sve ti je u 5 minuta. I “šporke” riči, samo što bi reko Smoje kako nisu to grube riči. Grube riči su rat, mržnja, rak. Nisu beštimje grube riči. Dobro je i reko. Etiketiraju se neke stvari danas da o njima nije lipo govorit. Odakle nekome pravo da mi reče da nije lipo pričat o poremećajima. Sastavni dio života. “Biži, biži nemoj o tome.” Oćemo tako sve u životu što nan se čini grubo za pričat, gurat pod tapić i pokrit se ušima. Jer je “grubo”, jer ako pričaš o tome stignit će te, jer je društvo to nametlo ko neke tabu teme, jer nije lipo da žena tako priča, jer ne može žensko tako britko iznosit svoje mišljenje. Nije primjereno kažu. Pa judi moji zato i dolazi do svakojakih problema u našin glavama jer ih ne komuniciramo. I ako nisan u pravu, istupit će onaj koji će mi to objasnit sa svoje perspektive, pa ćemo još boje tu situaciju apsolvirat. Jer mislimo da se samo nama događaju, jer se navodu anksioznost i depresija ko neke “tabu” teme. Grub poremećaj. Pretilost je isto poremećaj, ali ne, od takvih judi se radu invalidi. “Njima triba pomoć”, govoru. Nabavu in se invalidska kolica jer se ne mogu kretat. “Ma hormonski poremećaj.” To mi je najbolja rečenica za opis pretilosti. Muka mi je više kako se ta amerikanizacija društva dovodi i u nas i kako se postotak pretilih judi povećava, a društvo to pravda kroz prizmu hormonskog poremećaja. Opet ću morat ponovit. Ne mogu ni ode generalizirat. Ali tužno mi je kako se njima, koji očito unose pretjerani kalorijski unos u organizam za svoje potrebe lako nađe izgovor (čast iznimkama), a kad je osoba depresivna onda je se okarakterizira ko najvećeg luđaka jer je pošla na razgovor sa psihologom. Tu na ovu čast iznimkama bi baš navela jednu lipu iznimku. Jedan dan mi je na savjetovanje došo čovjek koji je očito imao problema sa kilažom, ali nije sebe žalio i nije mislio da se cili svi obrušio na njega. Svjesno je pristupio problemu, odgovorno. Reko mi je da zna da je sam sebe doveo do toga, ali da je sad odlučio da se izvuče i rekla san mu da je ta volja ono najbitnije što nan triba. Nakon priče o prehrani i pregledu krvne slike, ostali smo još pričat o životu. Krvna slika mu je bila prilično narušena, karakteristike masne jetre, na što san mu savjetovala Terru Liver B!TONIC, baš kako bi potpomogao regenereaciji vlastite jetre. Uvik je lakše od onoga kako nan se čini. Pa san mu na kraju rekla da otvoreno priča o tome jer će i on na taj način nekome pomoć. Kako ćeš neke situacije priživit ako ih ne komuniciraš. Ja te sve svoje mušice u glavi ispišen na papir iscrpno pa odmorin glavu. Lapis i karta su mi najbolji prijatelji. Ali nije ni meni niko reko da to triban tako napraviti i da će mi eto baš tako bit boje. Svako sebe upoznaje i nalazi načine da sazriva i da se iskoprca u bujici tabu tema i nekomunicirajućih poremećaja. Najgore se povodit za onin što nam društvo “nameće”. Ne nameće nama niko ništa nego mi sami nismo dovoljno hrabri da budemo drukčiji, da se maknemo iz zone ugode i zauzmemo stav koji je nam je svojstven. Samo je teško istupit i reć da ti drukčije vidiš stvari. Društvo i tehnologija nas uvlaču u svit di niko nema svoje mišljenje nego se ponašamo ko roboti koji ponavljaju ustaljene rečenice i pristaju na sve. Kako smo došli do toga? Kad smo prestali razvijat kritičko razmišljanje? Bi li uopće imali struje da se Tesla nije borio svin silama da je stvori, iako su svi to gledali jako pošprdno i smatrali da je to nemoguće?

Odsustvom kritičkog razmišljanja ne napredujemo, stagniramo, ne mičemo se sa mrtve točke, niti mi sami pa tako ni svit. Čitaj, radi da njemu, komuniciraj ga, stvaraj ga. Budi Tesla danas i odvaži se kritički razmišljat!

Zanima vas i ostatak mojih kolumni? Samo pratite LINK ;)

 

 

← Older Post Newer Post →